iščekivanje

Ozbiljnije, mislim se. Pođoh čistiti, stavila sam suđe da se pere i obrisala kuhinju. Malo da odagnam misli, jer rijetko šta ih sada može odagnati. Čak ni Dostojevski. Najgori po sebe. Ma kakvi, ne mogu se fokusirati. Kao da je bitno. Bitno je biti smiren. Opušten. Odagnati misli, fokus. Jer koga uostalom briga. Čime da se zamaram? Počinjem u nekom melanholičnom tonu, ali ne osjećam se tako. Kao da se diže mrak. Pravi trenutak za sebe. Vrijeme će doći. Možda je Zoster. Ali treba mi da skrenem misli, da se opustim. Koji put evo to ponavljam. To je ono kao nemoj pojesti kolač i onda samo misliš na kolač. Tako skrenuti pažnju. Uzbuđena sam. A i nemam potrebe za to. Želim opuštanje, a nikako da se opustim. Je li to ta inspiracija koja je maločas bila tu?! Tu si da se opustim, ispraznim, napišem svoje misli. Popila sam kafu, ne mogu još i drugu, petu za danas. Pa ja konstantno nešto moram konzumirati. Uglavnom, ne dođoh zbog toga, nego kao što rekoh, da se ispraznim. Uzet ću trenutak za sebe, ne moram uvijek biti produktivna. Mogu u ovom bunilu zastati, pa evo neka bude na deset minuta. Jeste 7, pa neka bude 7 i 10 i onda ću očistiti kupatilo. Smiriti se, vrijeme samo za mene. Uživati u trenutku. Jer trenutak je lijep. Ili je lijepo iščekivanje. Lijepo je kad obaviš neki posao dobro, barem ti to tako misliš, odnosno dao si sve od sebe, pa šta bude, neka bude. Vidiš kako je lijepo dati sve od sebe i potruditi se za nešto. Ostalo ostaviš nekim višim silama. I onda možeš da pronađeš trenutak za sebe. Možeš da se odmaraš. Imaš pravo na to. Možeš da se opustiš, ali kako? Sve je dobro. Samo misli pozitivno. Budi zahvalna. Od tišine do pomiješanih zvukova. Moram staviti drugu slušalicu. Zoster, još jedan heets, tv, knjiga, pisanje svojih misli. Kombinacija. Zoster mi trenutno leži. Koliko je dobro pisati. Ona je divna drugarica, željela bih i ja njoj biti takva drugarica. Biti takva osoba. Mogla bi navratiti kod mene ako bude imala vremena. Kupit ću neki kolač i sok. Jedva čekam toplije vrijeme. Proljeće. Ali još je zima, opet lijepo je i to iščekivanje. Dok uživaš u trenutku. I zima je lijepa. Možeš uživati u njoj, a ne žaliti se. Možeš obući bundu. Možeš uživati i u isto vrijeme iščekivati. Da li čovjek vremenom zaboravlja, ako ne ponavlja? Pa da. I to je valjda normalno. Da. Bitno je ne ponavljati, onda ćeš zaboraviti, ako se vodimo tom logikom. A ako stalno ponavljaš, iz dana u dan, kako ćeš onda zaboraviti? A opet kako ne ponavljati, kad ti se misli same nameću. Da im skreneš pažnju, nije mi pomoglo. To je opet kao ono s kolačem. Da naučiš kontrolirati misli? Možda tako. A vidiš, opet mislim bezveze. Mogu misliti na nešto ljepše. Nisam došla radi toga. Došla sam radi sebe. I radi sadašnjeg trenutka. Jer bitna sam ja u svoj toj priči, jer priča je svakako moja i nikoga ne zanima. Zato ne zanima me prošlost, zamara budućnost, samo ovdje i sada. A ovdje i sada je lijepo. Samo da sredim stan i bit će još ljepše i urednije. Volim red. Tako, vratim se ovome trenutku i ovome danu. Bio je zanimljiv, a evo ima ga još, taman da se odmorim. Odmorim dušu. I radim ono što volim. Ispeglat ću još crnu odjeću za posao. Pročitati plan za sutra. Skinuti šminku i staviti serum na lice. Leći spavati u 10. Nije sve u mojim rukama. Većina toga nije. Zato opušteno. Opušteno u životu. Sutra ću uplatiti naše tv programe. Ako stignem ranije do posla, sjesti negdje popiti kafu. Ma opušteno. Malo da skrenem misli, danas se M. javio i nisam mu odgovorila cijeli dan, možda neću ni sutra. Ma jok, ni ne razmišljam o njemu. Valjda mi pisanje pomaže da organizujem misli. Sve je dobro, samo opušteno i lagano. Uvijek se pitam jesam li dobro uradila, možda sam trebala ovo ili ono. Ma ko mu. Niko i ne misli o meni. Ha ja. Svi samo misle na sebe. Pusti muziku i još jedan heets. Trebala bih još jednom pročitati The Subtle Art of Not Giving a F*ck. To ću stvarno uraditi. Poslije Braća Karamazovi. Idem srediti stan i čitati. Najgori po sebe. Znam li ja ikada biti dobra po sebe?